Mesečne arhive: oktobar 2014

Психолошка отпорност на стресне ситуације

Психолошка отпорност на стресне ситуације је веома битна за децу и њеним развојем, они уче методе и начине који су им потребни како би самостално превазишли препреке и пребродили неизбежне тешке тренутке у животу.
Шта се дешава у ситуацији када ствари не крену онако како смо планирали, замислили, очекивали? Свет у коме живимо често нас плаши и природно је да као родитељи желимо да учинимо све што је у нашој моћи како бисмо заштитили своју децу и поштедели их бола и патње. Међутим, питање је да ли наш заштитнички став, у ствари, умањује њихову способност да се изборе са недаћама. Притом, живот нам доноси различите препреке и тешке ситуације које не можемо да предвидимо: смрт, развод, или недавне поплаве, стресове и напетост због испита или пријатеља. Психолошка отпорност на стресне ситуације је веома битна за малишане и њеним развојем, они уче методе и начине који су им потребни како би превазишли препреке и пребродили неизбежне тешке тренутке у животу.

Психолошка отпорност, или резилијентност, позитивна је адаптација или способност да се одржи или поврати ментално здравље када доживљавамо разне животне невоље, трауме, трагедије. Постоји неколико компоненти које могу да вам помогну да развијете ту врсту отпорности, а које се састоје од спољашњих (добри односи са људима из ваше околине, позитивни узори у породици и заједници, и ресурси заједнице) и унутрашњих (самоконтрола, вештине размишљања, самопоуздање, оптимизам и лични допринос)[3]. Докторка Гинзберг је утврдила седам фактора психолошке отпорности, уз констатацију да „отпорност није једноставан, једностран ентитет”.[4]
• Самоефикасност је вештина која вам помаже да знате да можете ефикасно да се носите са новонасталом ситуацијом. Можемо да је подстакнемо тако што помажемо деци да се концентришу на унутрашњу снагу и да их оснажујемо да самостално доносе одлуке. Свака грешка требало би да се повеже са одређеном ситуацијом, како би малишани знали да следећи пут на исти проблем реагују другачије и боље.
• Самопоуздање се односи на то да дете развије веру у сопствене способности, што долази као резултат осећања самоефикасности. Самопоуздање може да се подстакне тако што ћете се усредсредити на оно што је најбоље код вашег малишана и сваки пут га похвалити за нешто што је урадио добро и успешно, а посебно за труд који је у то уложио. Иако се самопоуздање гради на основу успеха у савладавању изазовних задатака, пазите да пред децу не поставите превише изазова са којима неће бити у стању да се изборе.
• Социјално везивање: Изузетно је важно имати подршку чланова породице, пријатеља и заједнице, јер они могу да нам пруже осећај сигурности, повезаности и помогну нам да се изборимо са тешким ситуацијама. Подстакните дете да оствари добар однос са људима из своје околине. Нека му ваш круг пријатеља и вама блиски чланови породице послуже као узор. Будите реални у сагледавању међуљудских односа. Увек може да дође до конфликата. У њиховом решавању важну улогу имају разговор и комуникација. Омогућите малишанима да изразе своје емоције и охрабрите их да то често чине. Радите ствари заједно и делите искуства са својим кругом пријатеља, колегама и блиским члановима породице. Тако ће ваше дете моћи даље да развија осећај сигурности, уз свест да постоји одређен број људи који су увек ту за њега и на које може да се ослони уколико му је потребна помоћ.
• Карактер: Свако дете је личност за себе. Тако се неки малишани лакше изборе са тешким и стресним ситуацијама од осталих вршњака. Наставите да развијате способност код детета да разликује добро од лошег, као и да се према другима односи са поштовањем. Увек охрабрите децу да проблемима приступе уз позитиван начин размишљања и да верују да су способна да их реше. Такође, овакав модел понашања обликујете у великој мери преко сопствених поступака и реакција.
• Лични допринос: Деца најбоље реагују када им поверите да су за нешто одговорна, што им помаже да себе сматрају важним особама у свом окружењу. Како помажете детету да пружи допринос и учини нешто за породицу, пријатеље и заједницу?
• Активно превазилажење: Свако од нас ће се у животу понекад суочити са тешким и проблематичним ситуацијама. Разлика је у томе на који начин ћемо превазилазити препреке које нам се нађу на путу. Важно је да дете научите стратегијама како да превазиђе проблеме, како бисте спречили да негативно понашање пређе у навику. Комуникација у томе има важну улогу. Уколико су деца способна да изразе своје страхове и забринутост, мање је вероватно да ће их манифестовати на деструктиван начин. Смиреност и амбијент за разговор такође не треба занемарити. Научите дете да „изброји у себи до десет” или да „дубоко удахне”. То може да им послужи и касније у животу, да се смире пре него што нешто учине или реагују.
• Унутрашња контрола: Уколико малишани схвате да њихове одлуке и реакције носе са собом одређене последице, моћи ће знатно ефикасније да се опораве после неуспеха. Временом ће разумети да се напоран рад и упорност увек исплате. Такође ће увидети да негативно понашање не доноси ништа добро и да ће, када овладају самоконтролом, имати пред собом много више могућности. Ово је процес који се одвија током детињства и траје читавог живота. Зато би механизме који деци помажу у суочавању са проблемима и њиховом решавању требало узети у обзир као прилику да ученици кроз наставу сазнају нешто више о њима.

Преузето са сајта здравље детета Америчке педијатријске академије, оригиналан чланак можете прочитати овде.

Делови дана када се треба „раскачити“ од технологије

tv

1. Јутра су непроцењива

Ово је један од прелазних тренутака када деца треба да осећају да сте смирени и потпуно присутни за њих. Ви сте ти који су одговорни за јутарњи угођај, радно назван “доме, слатки доме.” Направите им доручак, пожелите им срећу, похвалите одевну комбинацију, све што пуни батерије и што поправља расположење – се рачуна. Замислите како би сте волели да вас неко испрати у школу, грлећи вас или грлећи телефон?

2. Вожња није време за телефоне или екране

Имате тако мало времена да проведете са својом децом, онда нека и вожња до школе буде паметно искоришћена. Нека то буде време за необавезно ћаскање или време за смех, када размењујете анегдоте. Ово може деци много да значи у емотивном смислу али и да учврсти вашу везу.

3. Контакт очима при сусрету

Сакријте своје смартфоне кад их узимате из школе, са рођендана, од баке, из играонице…Деци је потребан контакт очима при сусрету, осмех и загрљај. Не желе вашу одсутност која говори „Све друго је важније од тебе.” Слободно и ви њима испричајте прикладне ствари свог дана, тиме изграђујете поверење, које ће условити да и они вама говоре о свом дану. Будите њихов најбољи пријатељ.

4. Када ваша деца долазе из школе кући

“Раскачите” се. Ручајте и раговарајте, дружите се мало. Направите вакум у ком не постоји нико други. То је и лепо и лековито у ова стресна времена.

5. Када дођете кући, будите стварно присутни

Завршите позиве или унос текста пре него што стигнете кући. Ако сами поштујете своје време, поштоваће га и други. Објасните колегама да сте после подне код куће, и да тамо не радите…

6. Оброци су веома важни

Без екрана или телефона за столом једно је од најједноставнијих правила које ставља децу и породицу на прво место.

7. Направите време пред спавање мирним и ушушканим

Ништа не квари магију за лаку ноћ више од родитеља који бесомучно “кљуца” по тастатури чега год, па чак и само зујање телефона у џепу. Родитељи треба да схвате да је то крај дана и да је и деци свега преко главе. Једино што им је потребно је мало мира и нежности пред земљу снова…

8. Користите технологију да раскинете са њом

Знате, оно дугме са којим сте укључили уређај, још увек ради. Посебно када сте у гостима, на одмору, излету и слично…

Аутор текста: Кетрин Штајнер- Адаир, клинички психолог