Сцене насиља могу негативно да утичу на дечије понашање, баш као и поруке које стижу преко реклама, што често нико не контролише.
Колико времена дневно ваша деца и ви проводите испред ТВ екрана? Према истраживању из 2010. године, малишани у Америци проводе око 4,5 сата дневно уз мале екране. Иако се истраживачи баве испитивањем утицаја гледања телевизије на децу, још од како је ова направа измишљена, и даље не можемо да будемо у потпуности сигурни какве ефекте има на њихово понашање.
На пример, родитељи су одувек били забринути што њихови малишани гледају сцене насиља на телевизији, плашећи се да то може да остави негативне последице на понашање деце. Тако је доктор Фредерик Вертхем, по професији психијатар, постао познат борећи се против исказивања насиља у стриповима. Резултат те борбе било је усвајање “Стриповског кодекса” као врсте реформе целокупне штампарске индустрије. Иронично, покушаји Вертхема да се на исти начин избори и са телевизијским насиљем неславно су се завршили. Чак је и у то време телевизијско насиље било нешто попут Пандорине кутије, коју се нико није усуђивао да отвори.

Да ли гледање сцена насиља на телевизији заиста утиче на дечије понашање?
Да ли сте цули за чувени експеримент са Бобо лутком (лутком на надувавање) из 1961 који је спровео Алберт Бандура? Алберт Бандура је био професор психологије на Станфорду и покренуо је цео експеримент са Бобо лутком како би доказао да људско понашање произлази из друштвене имитације, а не наследних генетских фактора. У поменутом експерименту, учествовала су деца старости од 37 до 69 месеци. Он их је распоредио у три групе у којој је једна била изложена одраслим људима који показују агресивно понашање према Бобо лутки; друга која је била изложена одраслим људима који се мирно играју са Бобо лутком, и трећа која је била контролна група. Резултати тог експеримента су показали да су деца изложена агресивном моделу у већини случајева и сама показала агресивно понашање према лутки, за разлику од дјеце која су била изложена пасивном игрању са лутком.
Од те давне 1961. године, утицај модела понашања на насиље које деца касније исказују била је, и остала, контроверзна тема, како за истраживаче, тако и за родитеље. Назалост, из етичких разлога, који подразумевају да истраживања на деци нису морално прихватљива, и даље се не зна који је прави утицај на исказивање насиља због порука у медијима. Без озбира на то, веза између гледања телевизије и насиља и даље је јака, чак и када се искључе алтернативна објашњења.
Друга студија која је спроведена у циљу тестирања овог проблема је у распону од 17 година пратила групу од 707 деце. Закључци студије су да је гледање телевизије у раном узрасту веома повезано са каснијим агресивним понашањем, чак и када се узму у обзир остали фактори који таквом понашању доприносе, као што су родитељско занемаривање малишана, насиље у комшилуку и приходи у породици.
Проблем је постао још већи имајући у виду да већина родитеља слабо контролише шта њихова деца гледају на телевизији.
Национално истраживање споведено 2010. године, о вези између гледања телевизије и понашања деце, показало је да је 72% малишана изјавило како телевизију могу да гледају колико год желе, док је 52% њих рекло да имају слободу да гледају шта год хоће на телевизији. Иако је 39% деце изјавило да морају да поштују одређена правила у вези са гледањем телевизије, таква правила су се примењивала “с времена на време или ређе од тога”.

Са друге стране, истраживање медија показало је, такође, да гледање телевизије може и позитивно да утиче на децу. Посматрајући људе који се понашају и опходе једни према другима на позитиван начин може да утиче на то како малишани реагују у сличним ситуацијама.
На основу забринутости око снажног утицаја који телевизијски садржаји могу да имају на децу, посебно на оне најмлађе, амерички Конгрес усвојио је Закон о телекомуникацијама 1996. године. Осим што је то била највећа реформа телекомуникационих права у последњих 60 година, овај закон је успоставиоформални систем рангирања за одређени узраст како би омогућио гледаоцима да знају када програм има садржаје који нису прикладни за малу децу.
Каква је ситуација са телевизијским рекламама?

Иако дете, у просеку, одгледа више од 40,000 реклама годишње, истраживање утицаја које телевизијске рекламе имају на малишане до сада је било ограничено. Према Роџеру Дезмонду са Универзитета Хартфорд и Роду Карвету са Морган Стејт Универзитета у мета-анализи објављеној 2007. године, рекламе могу да утичу на децу на три различита начина:
• Рекламе користе снажне мултимедијалне технологије како би одржале пажњу.
• Мала деца немају још увек развијене когнитивне способности да праве разлику између реклама и телевизијског програма.
• Деца често не знају да направе разлику између онога што је стварно и онога што им се каже.
Сваки родитељ који је био у ситуацији да га дете преклиње да му купи најновију играчку врло добро зна колика је заправо моћ реклама.
Међутим нису све рекламе осмишљене са циљем да продају одређени производ.
Поруке јавних сервиса које су усмерене на едукацију јавности или на промену одређеног понашања такође могу да утичу на малишане, мада не нужно на начин на који су намеравали творци реклама. Рекламе које се приказују током спортских догађаја често имају садржаје који су, иако ефектни за одрасле, неприкладни за децу.

Чак и рекламе на дечијим телевизијским каналима као што су Диснеy Цханнел и Цартоон Нетwорк могу повремено да приказују насилне садржаје. У недавној студији, објављеној у журналу „Психологија популарне медијске културе“, Лурдес П. Дејл и њене колеге са Хартфорд Универзитета користили сусистем кодирања који су развили, како би пратили позитивне и негативне садржаје у телевизијским рекламама које се приказују на различитим каналима. Систем рангирања обухватао је следеће категорије:
• Позитивни садржај – позитивни узори, инспиративне изјаве, позитивне интеракције, позитивне поруке целе рекламе, напредак у истраживањима и медицинске/здравствене предности.
• Негативни садржај
• Насилно понашање – физички докази о претходном злостављању, учестала и отворена употреба физичке снаге са намером да насилник повреди/застраши неког другог, самог себе, или неку животињу, или уништавање имовине. Спортови, природне катастрофе или рекламирање војске и војне опреме су искључени из ове категорије.
• Понашање које изазива стрес – природне или вештачки изазване катастрофе, неочекиване или потенцијалне несреће, или графички приказано телесно распадање.
• Сексуално понашање – дискретна голотиња која имплицира сензуалност, додиривање интимних делова тела, и вербална или невербална сексуална комуникација.
• Негативни узори – пушење, алкохолисање малолетника, изговарање псовки.

Студија је базирана на 12.004 реклама, које су приказиване у периоду од 7 сати ујутру до 10 увече (викендом и радним данима) на дванаест канала. Других 2.433 реклама које су приказиване на три дечија канала коришћене су ради поређења. Све рекламе су пажљиво рангирали обучени оцењивачи како би се искључила евентуална пристрасност. Поред рангирања реклама, рангирање програма у току којих су се рекламе приказивале такође је спроведено како би се упоредили позитивни и негативни садржаји.
Можда не изненађује податак да је МТВ емитовао највише реклама (13,2 одсто узорка) док их је ПБС емитовао најмање (6,2%). Генерално, рекламе које су по оцени приказивале позитивни садржај чиниле су 20,2 одсто од укупног броја док је негативни садржај забележен у 13,7 одсто реклама. Рекламе са понашањем које узрокује стрес чиниле су најчешћи тип негативног садржаја (6,0 одсто), док је насилно понашање било следећа најчешћа категорија (5,2 одсто).Већина реклама које су се емитовале на девет општих канала студија оцењене су као неутралне.
Међутим, у поређењу са рекламама на дечијим каналима, истраживачи су открили да у суштини нема разлике за учесталост приказивања негативних садржаја или понашања које узрокује стрес и насиље.Рекламе емитоване на дечијим каналима, такође, су имале значајно више негативних узора, него рекламе на општим каналима. Истраживачи су, осим тога, открили јаку везу између рејтинга телевизијског програма и позитивних садржаја током реклама.

Ипак, супротно очекивањима истраживача, рекламе током спортских догађаја, у већини случајева, нису приказивале насилне или узнемиравајуће призоре. Оне су чешће приказивале негативне узоре.(алкохолисање, гурање других људи, или невезивање појаса у колима).
Генерално, неки канали су имали далеко више прилика да прикажу неприкладне садржаје током реклама, без обзира на доба дана или рејтинг програм. МТВ је био канал са највишим стопама свих типова негативних садржаја, без обзира на то да ли се такав садржај емитовао током програма или реклама. Такође, неприкладан садржај је могао да се прикаже у било које доба дана.
Колики утицај неприкладни садржај у телевизијским рекламама има на децу?

Имајући у виду да су овакве рекламе осмишљене тако да утичу на понашање, било директно или индиректно, изненађујуће делује податак да постоји мало праве контроле над тим шта малишани гледају на рекламама осим рангирања програма за одређени узраст од стране саме телевизијске индустрије.
Тренутни федерални прописи у САД контролишу само количину рекламног времена током дечијих програма. Стварни садржај у рекламама прати једино организација попут Цхилдрен’с Адвертисинг Ревиеw Унит (ЦАРУ) у оквиру Савета бироа за боље пословање, који нема стварну правну власт над оглашивачима. Смернице важе само за рекламирање које је директно усмерено на децу. Међутим, многи оглашивачи су склони да прилагоде своје рекламе на начин који би по њиховом мишљењу могао да привуче гледаоце. Ипак, поруке у њиховим рекламама обично су намењене за одраслу публику, а не за млађу децу, која их можда гледају.
Осим што родитељи треба да обрате пажњу на то шта њихова деца гледају на телевизији, посебно када се ради о каналима који су намењени одраслима, као што је МТВ, Лурдес П. Дејл и њене колеге саветују оглашивачима да покажу већу одговорност приликом одлучивања какве рекламе се пуштају у ударним телевизијским терминима.

Стручњаци за ментално здравље, такође, треба да упозоре родитеље на потенцијалне штетне утицаје, које неприкладни садржаји, било кроз програм или рекламе, могу да имају на млађу децу. Упркос томе што је већина родитеља склона да телевизор користи као замену за дадиљу, гледање телевизије без надзора може да буде још опасније за малу децу него што родитељи могу да замисле.
Да ли контролишете које телевизијске програме ваше дете гледа? Ако је то случај, како то радите? Да ли гледате телевизију са њима или им допуштате да је гледају без вашег надзора? Да ли сте приметили да ТВ програм и рекламе утичу на њихово понашање и шта предузимате по том питању? Како им објашњавате разлику између стварног света и онога што чују на телевизији?

Аутор: Др Ромео Вителли

Twitter: https://twitter.com/rvitelli

Извор: PsychologyToday

Овај програм написан је као охрабрење добронамерним, посвећеним  родитељима пуним љубави који се осећају немоћним да престану да превише удовољавају својој деци, претерано их штите и затрпавају активностима. Родитељима који се унервозе ако њихово потомство није савршено у свакој области. И родитељима који су дозволили да самосталност, одговорност и отпорност не буде виско на листи особина које настоје да развију код своје деце.

1. Немојте да помислите да то какво је ваше дете било данас, представља образац читавог његовог живота. Деца пролазе кроз фазе, а те фазе могу бити и сјајне и очајне.
2. Не покушавајте да поправите оно што није покварено и прихватите природу вашег детета чак и ако је оно стидљиво, ћудљиво или не баш сјајно у некој области,  математици.
3. Кад нешто гледате изблиза, она му видите и мане. Сасвим је нормално да вам се деца ваших пријатеља чине бољим од ваше деце.

1. Скупите храброст и просто реците “не”. Не покушавајте да сваки пут пронађете решење које ће се више допасти детету.
2. Охрабрите ваше дете да проводи више времена напољу и користи свих пет чула у тродимензионалном свету. Пошаљите га у камп у природи на најдужи период који можете да приуштите. Уживајте у природи породично.
3. Немојте побркати оно што дете жели са оним што му је потребно. Не падајте на слаткоречивост и правите разлику између привилегија и права.
4. Запамтите да ваша деца нису сезонске биљке нити цветови из стакленика. Пустите их да на кратко озебу, покисну или огладне и цениће то што могу да се угреју, да буду суви и сити.
5. Уздржите се од улоге Шерпаса, батлера, консиљереа, тајне полиције, личног кувара или собарице. Ваша деца су по природи створена да постану способна и пустите их да ствари раде сами.
6. Пре него што узмете да гунђате, подсећате, критикујете, саветујете, коментаришете или претерано објашњавате, кажите себи “Зашто ово говорим?”. Проведите у слушању четири пута више времена него у причању.
7. Сетите се да су разочарења обавезан део припреме за живот. Када ваше дете не добије позивницу за рођендан, улогу и представи или не уђе у тим, останите мирни. Без оваквих искустава не би се снашло у стварном свету.
8. Будите у приправности али не и у стању узбуне. Застаните и размислите: да ли је ова ситуација опасна или само непријатна за моје дете? Да ли је то хитан случај или само нови изазов?
9. Научите да волите речи “покушај” и “грешка”. Пустите своје дете да прави грешке пре него што оде на факултет. Омогућите му онолико слободе колико одговорности и способности показује, без обзира на то шта и колико друга деца смеју.
10. Немојте бити изненађени или обесхрабрени уколико ваше велико дете добије детињасти напад беса или излив емоција. Разумност није исто што и зрелост и кораци уназад су природна ствар. И нама се дешавају.
11. Дозволите свом детету да ради ствари које вас плаше. Морате га пустити да неке кораке предузима самостално, без вас да га држите за руку, уколико желите да постане самостално и самоуверено.
12. Када се ваш тинејџер ружно опходи према вама, не схватајте то лично. Судите о његово карактеру не на основу љубазности према укућанима, јасноћи изражавања или количини контакта очима, већ на основу онога што кажу наставници, родитељи туђе деце, комшије, као и на основу тога како се понаша према продавцима и особљу у продавницама, ресторанима.
13. Немојте дозволити свом детету да тек тако одустане од неке активности или избегне нешто што не воли. Његово је право да мрзи неку особу, активност или институцију и тешко да ћете моћи да му промените мишљење. Без обзира на то, његова је обавеза да настави оно што је започело или испуни своју обавезу. Ипак, када правите планове имајте у виду и став вашег детета.
14. Немојте да се трудите да будете супер према својој деци само зато што ваши родитељи нису покушавали да се ускладе са вашим емоционалним потребама. То се обично, након периода повлађивања, заврши родитељским изливима беса.
15. Избегавајте да се хвалишете својим дететом осим ако вам се чини да му је преко потребно мало рекламе. Сетите се да оцене и популарност вашег детета нису мера ваше вредности као родитеља. И да остали вероватно претерују.
16. Сакупите све информације пре него што пошаљете љутити имејл наставнику, тренеру или родитељу проблематичног друга из разреда.
17. Размислите о дугорочним последицама заобилажења правила које сте сами поставили. Ако покажете да правила постоје да би била кршена и да увек могу да се нађу пречице, дали сте свом детету дозволу да вара на тестовима.
18. Не придајте значај извиканости одређених наставника. Родитељи често забораве да успех зависи од квалитетног рада ученика.
19. Односите се према наставницима као према стручним људима који су на вашој страни. Пружите вашем детету шансу да се научи поштовању, то је једнако важна лекција као и она из математике. Сетите се колико добар однос са наставником може бити значајан у животу.
20. Хвалите процес, а не резултат. Уместо да аплаудирате свакодневним постигнућима, хвалите дететову упорност и вредноћу јер тиме подстичете вештине и навике које воде ка успеху.
21. Ако желите да припремите ваше дете за ниво оптерећења и количину обавеза које ће имати на факултету, добро размислите пре него што му унајмите приватног професора.
22. Практикујте разуман надзор над онлајн активностима вашег детета, процењујући његов општи ниво зрелости. Будите у току са новим технологијама и популарним апликацијама како у непознате воде не би упловило без крманоша.
23. Сматрајте обичне кућне послове и обавезе које дете обавља за џепарац као боље прилике за учење од ваншколских активности. То ће ваше дете учинити “запошљивом” (и запосленом) одраслом особом.

Аутор текста: Венди Могел, психолог и ауторка књиге “Благослов одраног колена” (The Blessing of a Skinned Knee)

илустрације преузете са фејсбук странице Добросава Боба Живковића

УНИЦЕФ и Хемофарм фондација спроводе пројекат „За јаче и срећније породице са децом у Србији“ и недавно је представљено истраживање о срећи породица са децом у Србији. Резултати су веома занимљиви.

Испоставило се након дугоогодишњег истраживања да је тајна среће је у нашим односима са другим људима. Другим речима, без обзира на структуру породице, срећне породице далеко више карактеришу добри међусобни односи, у којима постоји разумевање и поштовање међу партнерима и између родитеља и деце. Срећне породице имају развијенију социјалну мрежу и ослањају се на ширу породицу када се забављају, али и када имају проблема.

Срећне породице, такође, имају и већу мрежу подршке међу пријатељима. Материјално богатство не утиче значајно на срећу, изузев када је материјална ситуација толико лоша да угрожава сигурност породице, када не може да задовољи своје основне потребе и покрије основне обавезе. Другим речима, за дете је много важније каква је атмосфера у кући, да ли га родитељи подржавају и прихватају, него да ли има нов или скуп телефон.

Истраживања спроведена у другим земљама јасно указују на то да се срећна деца добро слажу са својим родитељима и са другом децом, и да имају барем једног или неколико блиских пријатеља. Подршка, самопоуздање и емотивна сигурност која произлази из блиских веза са другима веома су важни када је срећа у питању.

 Сукоби срећу кваре

На нивоу међусобних односа родитеља и целе породице важни су разумевање и поштовање, пре свега у смислу начина решавања несугласица и породичне атмосфере. Присуство конфликта у породици један је од највећих ризика да породица буде несрећна. У породицама у којима постоји изражен конфликт постоји 12 пута већа шанса да буду несрећне у односу на породице у којима нема конфликта.

 Заједничке активности најважније

Изузетно је важно да родитељи и деца имају бар једну заједничку активност у којој сви учествују. Породице у којима деца и родитељи учествују у различитим заједничким активностима срећније су од осталих:

• међу породицама у којима деца и родитељи заједно учествују у активностима из све четири испитиване групе, само их је 3,8% несрећно;
• породице које имају заједничке оброке скоро свакодневно, срећније су од других породица – чак 90,9% срећних породица обедује заједно скоро сваког дана!

Када посматрамо шта је то што је у односима деце и родитеља основ среће, видимо да је суштински важно да деца знају да ће их родитељи увек саслушати и потрудити се да их разумеју. Ово за родитеље није увек лако јер је често потребно да превазиђу своје страхове и бриге и покушају да поново уђу у „ципеле детета“. Важно је нагласити да добар однос не подразумева да дете мора све да дели са родитељима, да прича о свему. Дете има право на сопствену приватност и на своје тајне. Оно што је важно јесте да постоји поверење, да дете зна да у родитељу има ослонац и особу са којом може да поразговара.

 Подршка рођака и пријатеља

Неформална социјална интеракција, интеракција са породицом, пријатељима и познаницима – представља један од основа повезаности социјалног капитала и среће. Истраживање је показало да родитељи у Србији имају висок ниво социјалне подршке, како од стране рођака, тако и од стране пријатеља. Готово сви родитељи сматрају да имају на кога да се ослоне уколико се нађу у невољи.

Иако већину породица у Србији карактерише добра социјална повезаност, ипак се могу уочити и неке разлике:

• Међу срећним породицама подршка родитеља присутна је у 80,5% случајева, док подршку родитеља има тек половина породица које су несрећне;
• Када говоримо о чувању деце, родитељи се у 56,7% случајева ослањају на своје родитеље (баке и деке). Када им затреба, 20,8% родитеља нема коме да остави децу.

 Новац важан само до одређеног степена

Висина примања није повезана са срећом, као ни околност да ли један или оба родитеља остварују приходе. Ипак, то не значи да би сви требало да буду сиромашни, већ да је потребно паметно трошити новац. Важније од тога колико новца неко има, или колико новца има држава, јесте како се тај новац троши. Новац који неко троши тако што проводи време са својим пријатељима или чини другима да се лепо осећају јесте начин који доприноси срећи.

Међутим, постоји јасна повезаност између несреће и знакова материјалне депривације. Другим речима, материјални статус породице је релевантан само ако ресурси којима породица располаже нису довољни да обезбеде неки основни минимум (основне услове становања, довољно хране деци и одмор од недељу дана једном годишње).

Занимљиво је да подаци добијени кроз ово истраживање показују да породице које су свом детету адолесцентног узраста купиле скупи мобилни телефон нису срећније од оних које то нису урадиле. Такође, испоставило се да за срећу није важно да ли дете у старијем узрасту има скупоцени или јефтинији мобилни телефон.

Ако би налази истраживања морали да се сведу на једну реченицу, она би била да је тајна среће у нашим односима са другим људима. Иако понекад више рачуна водимо о спољашњим добрима и често тежимо материјалним вредностима, истраживања показују да су најважније детерминанте среће везане за међуљудске односе – односе које негујемо са својим ближњима. Срећа је у највећој мери повезана са односима унутар породице али су и проширена породица и пријатељи такође кључни за срећу једне породице са децом.

 Из УНИЦЕФ-овог истраживања могуће је извести пар сасвим корисних савета који се тичу среће.

• Тате, укључите се подједнако у све послове око подизања деце – партнерско родитељство ствара боље окружење и за вас и за вашу децу.
• Родитељи, направите простор за баке и деке и ослоните се на њих за подршку, али такође и јасно одредите границе и обезбедите приватност своје примарне породице. Уколико се око нечега и не слажете са својим родитељима, потрудите се да их боље разумете и те проблеме решите, ако не због себе, онда због своје деце.
• Негујте однос поштовања, разумевања и поверења унутар своје породице – како са партнером, тако и са децом. Стварајте окружење у којем ће се дете осећати сигурно и заштићено!
• Трка и гужва свакодневног живота никада не смеју бити изговор што са својим дететом нисте заједно прошетали или попричали, играли се, вечерали, прочитали нешто пред спавање…
• Максимално користите јавне просторе и природу за заједничко дружење и припазите да ваша игралишта и паркови не промене своју оригиналну намену.
• Будите храбри када постоје проблеми у вашој породици, а када улазите у конфликтне ситуације тражите подршку, како бисте неслагања решавали на најконструктивнији могући начин. Одлагање решења неког проблема или стално тињајући проблеми највећи су ризик за срећу ваше породице.
• Будите свесни среће која произлази из односа са другим људима и посебно негујте баш те пробране односе.
• Будите благ, али одлучан родитељ! Истичите оно што је добро код деце, а изоставите увреде, понижавање, омаловажавање и физичко кажњавање.
• Разговарајте са својим дететом и будите спремни да га стварно чујете! Сви смо ми некада били деца, мада то често заборављамо – вратите се у те дане и пробајте из те позиције да разумете своје дете. Најбољи начин да успоставите однос поверења је да дете осети да га разумете и да желите да га саслушате.
• Покажите свом детету да га волите – свакога дана! То важи и за остале чланове породице.

Извор: публикација „Срећа и породице са децом у Србији“, истраживање УНИЦЕФ-а и Хемофарма.

Свеобухватну верзију истраживања о породицама и срећи можете наћи на интернет сајту УНИЦЕФ-а на адреси:

http://www.unicef.org/serbia/StudijaoSreci-Integralno.pdf.

Електронска верзија ове публикације у којој су резимирани најважнији налази, доступна је на сајту УНИЦЕФ-а на адреси:

http://www.unicef.org/serbia/StudijaoSreci.pdf.