Mesečne arhive: maj 2015

„Борба против дискриминације у образовном систему“

У суботу 30. маја 2015. реализовали смо последњу обуку са циљем да обучимо и подржамо наше ученике да делују као промотери толеранције , недискриминације и ненасиља у школи у оквиру пројекта „Борба против дискриминације у образовном систему“, kojи финансира Европска Унија у оквиру програма Support to Civil Society Facility 2013 , Ужичког центра за права детета,  Учествовало је 25 ученика шестог и седмог који су уживали у интерактивном обрађивању тема дечијих права, толеранције, недискиминације, ненасиља. Обучили смо укупно 101 ученика на шта смо јако поносни! Након завршеног циклуса обука реализоваће се акцијa са циљем промоције толеранције и недискриминације.

У потрази за оствареношћу дечјих права у Србији

nji 496nji 497nji 500nji 502

Радионица Дечија права

nji 505nji 504

Радионица на којој се кроз глуму упознајемо са предрасудама, стереотипима, дискриминацијом и нетолеранцијом

nji 506nji 511nji 513nji 514

Учимо о насиљу и како се борити против насиља!

nji 518nji 520

Сјајан успех наших ученика!

Честитамо на сјајном успеху

Игору Топаловићу ученику 8/3 на освојеном 1. месту на Републичком такмичењу из хемије, и наставници Брани Арсовић.

Анастасији Бојовић, 7/2, на освојеном 3. месту на Републичком такмичењу из српског језика и наставници Миланки Николић Ивић.

Теодори Павловић, ученици 7 разреда  на освојеном 4. месту на Републичком такмичењу из српског језика и наставници Ивани Чукановић и

Тамари Мојсиловић, ученици 8 разреда  на освојеном 5. месту на Републичком такмичењу из српског језика и наставници Миланки Николић Ивић.

IMG_20150523_171222 IMG_20150523_171219

AДОЛЕСЦЕНТИ

Они представљају најбројнију старосну скупину у већини земаља света. Физички и психички раст и развој у адолесценцији одредиће умногоме физички и психолошки профил популације одраслих. Многи обрасци понашања који се формирају у адолесценцији, идентитет појединца, системи вредности, друштвено-политичка опредељења, све ће се то дуго одржати у животу појединца и бити окосница личности кад одрасте.
Израз „адолесценција“ је латинског порекла „аdolescero“, што значи расти, сазревати. Овај период траје од 11/12 године па све до 20/23 године.

Наш научник Л. Жлебник (према Ðорђевић, 1978.) дели овај период на:

1) предадолесценцију или претпубертет (11/12 до 13/14 год.);
2) рану адолесценцију или пубертет (13/14 до 17/18 год.);
3) касну адолесценцију или омладинско доба (17/18 до 20/23 год.).

Главне одлике адолесценције:
1) Адолесценција је време физичког развоја. За време овог периода настају брзе промене у телу и на крају овог периода се достиже физичка зрелост.
2) Адолесценти теже да добију статус одраслог. То је тенденција да се осамостале од родитељског ауторитета и тежња да се не буде у било ком виду потчињен одраслима.
3) То је време када односи са вршњацима постају веома важни. Адолесценту је стало до што бољег статуса у групи и он жели да буде признат од стране својих другова. Јављају се и појачана хетеросексуална интересовања.
4) Ово је време наглог интелектуалног развоја. Адолесцент решава сада врло велике и тешке школске задатке. Он мора да стекне многе навике, вештине и знања која ће му доцније бити потребни. Ново стечено знање и искуство, у многим научним областима, служе му да још боље разуме себе и своју средину у светлости ових знања.
5) То је доба даљег стицања и процењивања вредности. Индивидуа је све више свесна себе, развија сопствене идеале и прихвата себе у хармонији са овим идеалима.

Промена у телесном функционисању и физичком изгледу
У периоду ране адолесценције долази до бројних промена у телесном функционисању и физичком изгледу међу којима су најзначајније:
– промена хормонског статуса организма (појачано лучење полних хормона: тестостерона и естрогена који утичу на развој јајне ћелије и сперматозоида и убрзавају метаболичке процесе)
– појава секундарних полних карактеристика као резултат промене хормонског статуса
– развој скелета, нагли пораст висине и тезине
Ове промене су веома значајне пошто утичу на начин на који адолесценти опажају себе у овом периоду, тј. на слику коју о себи имају. Будући да је за идентитет у адолесценцији и за слику о себи важан континуитет, адолесценти су суочени са проблемом како да новонастале промене уклопе у постојећу слику о себи, тако да се осећају адекватно. Најупадљивији је нагли раст висине и тежине који цесто доводи до тога да се адолесцент осеца незграпно и неспретно у покушајима да се прилагоди новонасталим променама. Бројна истраживања показују да су адолесценти веома осетљиви на промену телесног Ја, поготово ако се та промена не поклапа са оним сто се у датој култури сматра пожељним изгледом (Лернер & Карабеницк, 1974). О значају који телесно Ја има за слику о себи говоре и подаци да адолесценти у периоду ране адолесценције (13 до 15 година) користе готово искључиво телесне карактеристике да би описали себе и то обично карактеристике које сматрају непожељним (дебео, крупан, низак, исл.). Тек касније у периоду позне адолесценције, адолесценти описују себе кроз неке интелектуалне, социјалне и емоционалне категорије, обицно пожељне (друштвен, искрен, паметан, исл.) (Симмонс & Росенберг, 1975).
Увремењеност телесних промена је још један важан фактор који утиче на начин на који се слика о себи формира у овом периоду. Истраживања показују да су дечаци који се касније развију мање популарни међу вршњацима, мање привлачни супротном полу и мање сигурни у себе од оних који су се развили раније. За разлику од њих, девојћице које се развију прерано имају проблема у адаптацији и цесто су несигурне и повуцене, иако их средина прихвата. Неувремењеност има висе негативних импликација за децаке него за девојцице (Блyтх & Симмонс, 1985), будући да дечаци који се касније развијају одступају у већој мери од стереотипа о снажном мушкарцу који је доминантан у већини култура. За разлику од њих, девојчице које се касније развијају, уклапају се у стереотип о нежним и слабим женама и због тога имају мање проблема у прилагођавању.

Промене у когнитивном функционисању

У периоду адолесценције долази до квалитативног скока у интелектуалном развоју: прелазак са конкретних на формалне операције. Карактеристике формалног мишљења су:

- способност апстрактног мишљења – мишљење се ослобађа доминације конкретног, јавља се хипотетичко дедуктивно мишљење, адолесцент је у стању да мисаоно експериментише, да формулише хипотезе, које онда мисаоно проверава. На тај начин адолесценти стварају своје теорије о узроцима појава, њиховој повезаности и импликацијама, као и о различитим исходима једног процеса. Захваљујући апстрактном мишљењу адолесценти су у стању да разумеју метафоре, пословице и аналогије свих врста, као и да уживају у иронији и сатири.
– већа флексибилност у мишљењу – у периоду ране адолесценције (12 и 13 година), особа не мозе да разуме да проблем мозе да има више од једног ресења, она размишља искључиво у екстремима (или црно, или бело, или добро или лоше) и не разуме да постоје и прелази измедју екстрема (нијансе сивог). Већ са 14 и 15 година млада особа постаје свесна да постоје разлицити погледи на ствар, свесна је разлицитих аспеката аргумената и у стању је да заузму релативистицко гфледисте. Мисљење постаје покретљивије, криитичкије и прагматицније (Аделсон, 1971)
– појављује се димензија будућности – за разлику од деце која размишљају у терминима садашњости, у адолесценцији се временска димензија проширује тако да обухвата и блиску и далеку будуцност. Адолесценти постају заокупљени будућношћу, планирању и предвиђању, што све помаже њиховом укључивању у улоге одраслих и преузимању одговорности која се очекује из тих улога.
– Појављује се димензија могућег – ово је једна од најзначајнијих карактеристика мишљења у адолесценцији. За разлику од млађег детета које полази од стварних, конкретних опажајних података у процесу закључивања, адолесцент полази од оног што је могуће и то онда проверава упоређујући са претходним искуством, или са подацима које има у окружењу. Формално мишљење полази од онога што је могуће да би се стигло до онога што стварно јесте.

Све ове промене у когнитивном функционисању, имају велики утицај на понашање, ставове и начин на који адолесценти доживљавају свет око себе. Димензије могућег и будућности, омогућавају адолесцентима да разумеју и да формулису друштвене теорије и да “активно учествују у идеологијама одраслих, што је обицно удрузено са жељом да мењају друштво, чак и да га (у машти) униште да би направили боље” (Пиагет, 1980) . Уколико је стварност нешто што се доживљава као негативно, а већ постоји димензија могућег, онда није чудо што адолесецнти испољавају жељу за променом свега постојећег што се од стране одраслих тумачи као бунт.

Левитов (према Ðорђевић, 1978.) истиче да долази и до промене у мотивима за учење, јер адолесцент учи не само из личних мотива, него и из социјалних, односно да добије признање од другова, да подигне углед свога разреда и школе и за напредак своје земље. Левитов упозорава да се неки ученици негативно односе према учењу и то нарочито онда када школа и породица не обрате довољно пажњу на организовани рад ученика, а посебно на то како ученик користи ваншколско време. Дешава се да адолесцент слабије учи и због промене школе и разреда који је волео. Понекад неки адолесцент, због свог специјалног интересовања за неку научну област, грану уметности или спортску активност, занемари школу, односно поједине школске предмете. Адолесценти траже од школе и од родитеља да им помогну у решавању практичних проблема, а не само да им се дају знања, која ће касније бити потребна.

Постоје велике разлике међу адолесцентима у погледу учења. Тако, јако мотивисано дете само просечних способности, које је било одлично и популарно у основној школи, може да изгуби те своје позиције у средњој школи. Насупрот њему, бистро или раније слабо мотивисано дете може у средњој школи да побољша свој успех и свој социјални положај у разреду. Осубел (према Ðорђевић, 1978.) сматра да адолесценти уче у школи на два начина: једни путем имитирања (подражавања, праћења) наставника, а други путем интројекције (усвајања, инкорпорације, упијања, присједињавања знања). Учење путем имитирања (подражавања) значи стицање знања од стране адолесцената путем некритичког прихватања свега онога што просветни радници предају, односно прихватају њихово мишљење и објашњење, а тек после тога обрађују оно што су примили. Знање адолесцената се поткрепљује од просветних радника и адолесценти се осећају задовољно, јер би осећали кривицу ако би веровали супротно својим узорима, чији су ауторитет безусловно прихватили и са којима су се идентификовали.
Учење путем интројекције (усвајања знања) значи самостално стицање нових знања која улазе у већ постојећи систем знања адолесцената. Стечено знање се сматра својим и не осећа се никаква зависност од других, односно сугестије се не прихватају слепо због потребе да се сложи са особом која сугерира, или због његовог ауторитета. Нова знања и вредности остају због тога што се уклапају у постојећи систем знања и вредности адолесцената. Тако они верују у своју независност, оригиналност и самостално стицање знања. Улога просветних радника је да овим ученицима што више приближе грађу, како би је они касније сами усвојили.

Социјална когниција – разумевање социјалних односа

Социјална когниција представља начин на који размишљамо о другима и о себи, тј. начин на који сазнајемо свет око себе. Овај појам у основи садржи претпоставку да са узрастом деца и адолесценти стичу све сложеније когнитивне вештине и социјалне стратегије да би разумели медјуљудске односе и проблеме који се у тим односима појављују. Социјална когниција се односи и на способност процене и предвиђања начина на који ће се особа понашати у одређеној ситуацији и како ће се при том осећати и захтева способност децентрације тј. сагледавања тачке гледишта друге особе.

Фаза 3. Узајамност (10 до 15 година) – карактеристична за период ране адолесценције у којој адолесцент не само да може да се стави на тачку гледишта друге особе, већ је у стању да сагледа и себе и другу особу са општијег становишта, тј. са становишта неке треће особе. Поглед из “трећег угла” пружа адолесценту могућност да буде посматрач својих односа са другима и да истовремено може да координише и узима у обзир и своју и туђу тачку гледишта. Адолесцент је сада способан да разграничи сопствено гледиште од онога што се може сматрати гледиштем “просечног припадника” групе.

Свест о себи –адолесцент је у стању да јасније сагледава себе и своје карактеристике.
Пријатељства и конфликти – у овој фази пријатељство се веома вреднује, оно не представља само пуко провођење времена у групи, већ укључује узајамност, размену осећања и међусобну подршку. Конфликти се у овом периоду виде као природни, скоро неопходни део пријатељских односа, будући да је свака особа јединствена са својим потребама и вредностима.У овој фази на конфликт се гледа као на нешто што ће помоћи да се однос продуби и побољша и адолесценти трагају за решењем којим ће обе стране бити задовољне, узимајући у обзир потребе свих страна у сукобу. У стању су да сагледају како се свака страна осећа у вези са предлогом друге стране и поштују се осећања и потребе других. Конфликти се решавају кроз узајамно преговарање: “Дам – даш”. У овој фази примарни циљ није више интерес појединца, већ задржавање блискости, пријатељства што доводи до прихваћености од стране групе и осећања припадности.
Вршњачки односи – развија се лојалност према групи и спремност да се доприноси добробити групе (лојалност по типу: Сви за једног). Групна солидарност постаје веома важна.

Однос родитељ – дете – У овој фази адолесценти посматрају казну као нешто што је више примењиво на млађу децу него на њих. У стању су да разумеју да казна за родитеље значи сигурност, остваривање ауторитета и контроле, али мисле да постоје и други методи за послушност и контролу осим казне.

Селманова истраживања показују да адолесценти показују више нивое разумевања других када су у питању њихови вршњаци, него када су у питању родитељи, што он објашњава доживљајем равноправности/неравноправности у односима. Резултати показују да су девојчице успешније у решавању конфликата, што може да буде због улоге жене у одређеном друштву, пошто се од те улоге очекује брижност, вођење рачуна о другима и о њиховим односима.
Када је у питању коришћење стратегија у конфликтима (попуштање, повлачење, или брига о себи и својим потребама), Селманова истраживања говоре о томе да је флексибилност стратегија основа здравог прилагођавања адолесцената и да они адолесценти који показују проблеме у прилагођавању функционишу углавном примењујући само једну од стратегија (или се стално повлаче, или брину искључиво о себи и својим потребама).

Егоцентризам у адолесценцији

Једна од битних карактеристика социјалне когниције у адолесценцији је способност децентрације, тј. узимање у обзир различитих тачака гледишта. Изгледа да управо ова способност узимања у обзир мишљења других људи, представља основу за нову врсту егоцентризма који је карактеристичан за овај период. Адолесценти егоцентризам се испољава на два начина (Елкинд, 1967):
– Немогућност да се направи разлика између онога што други мисле од сопствених преокупација. Адолесценти подразумевају да су и други људи преокупирани и да баве се оним чиме се и они баве, као и да је оно што је за њих (адолесценте) важно, важно и другим људима. Будући да је у адолесценцији битан утисак који ће да се остави на друге и будући да су адолесценти због тога веома критични према себи, они онда подразумевају да су и други критични према њима, да их процењују и да су преокупирани њима и њиховим целокупним имиџом. Елкинд користи термин измишљена публика да би објаснио чињеницу да адолесценти мисле да су сви остали заокупљени њима, као што су они заокупљени собом.
– Уверење о сопственој неуништивости и свемоћности – управо због тога што верују да су значајни за већину људи који се баве њима и размишљају о њима, адолесецнти почињу да гледају на себе, своја осећања и уверења као на нешто специјално и јединствено. Адолесцент је уверен да нико не проживљава ствари као он сам, да је то што се њему догађа нешто јединствено и никада раније доживљено. Овај лични мит како га Елкинд зове, често укључује и митове о адолесцентној свемоћности и неуништивости, што може да објасни често веома рискантна понашања адолесцената (експериментисање са дрогама, промискуитет, опасне авантуре, исл), управо због уверења да се њима ништа лоше не може десити.

Промена слике о себи

Важан задатак у адолесценцији постаје интеграција различитих видова слике о себи у једну кохерентну слику о себи:
– интеграција јавног и приватног Ја – адолесценција је период у којем је разликовање ова два Ја уочљиво и за адолесценте веома важно. Они почињу да разликују оно што они конструишу као „право Ја“ које је само њихово, особено и скривено од других, и оно што представља начин на који себе презентују разним важним другим особама. Истраживања показују да су мотиви за приказивање јавног Ја: жеља да се задиве или задовоље други, експериментисање са различитим улогама и њиховим друштвеним ефектима, или пак заштита приватног Ја из страха да неће наићи на одобравање или подршку (Хартер, 1990).
– Интеграција садашњег и будућег Ја – димензија будућности је у адолесценцији веома важна. “ Адолесцент има две концепције о себи – ону која му говори шта сада јесте и ону која му говори шта ће бити – и начин на који интегрише слику будућности у слику садашњости одређује у великој мери степен његове тренутне интегрисаности“ (Доуван & Аделсон, 1966, стр. 23). На питање шта се све променило у начину на који опажају себе, адолесценти најчешће наводе промене које се односе на очекивања која они имају од улога одраслих, а то су зрелост; озбиљност, одговорност; размишљање о будућности, планирање; повећање животног искуства, као и више обавеза и брига. Они нарочито истичу димензију будућности и свој проактивни став, говорећи да им је важна промена та што сада размишљају о будућности, имају и неке планове везане за будућност и не живе као раније само у садашњем тренутку (Врањешевић, 2000).
– Интегрисање идеалног и реалног Ја – иако је разликовање идеалног и реалног Ја, нормалан развојни феномен у периоду адолесценције, који неки аутори повезују са развојем мишљења у том периоду, сувише велики раскорак између ова два Ја, повећава вероватноћу јављања проблема у прилагођавању и прихватању себе. Тешкоћу представља и уколико се непожељно Ја сувише приближи реалном Ја, тј. ако се формира негативни идентитет.
-Током адолесценције постоји велики притисак и родитеља и вршњака да се усвоје понашања која друштво очекује од одређених улога, што може да отежа процес прилагођавања, поготово када адолесцент опажа да одступа од стандарда прописане улоге. Нека истраживања показују да је усвајање родног идентитета у адолесценцији посебно проблематично за девојке, пошто се од њих захтева да после периода активности и оријентације на успешност постану пасивне и зависне да би испуниле своју родну улогу жене и мајки, што оне доживљавају као велики дисконтинуитет и тешко се прилагођавају (према: Цолеман анд Хендрy, 1996).

Однос са родитељима

Један од најважнијих задатака у адолесценцији, неопходан да би се прешло из периода детињства у период зрелости, је психолошко одвајање од родитеља. Основна тема у периоду адолесценције је стицање аутономије и независности. Према неким ауторима (Ериксон, 1976; Марциа, 1966, 1967) постојање конфликта између адолесцената и њихових родитеља је не само пожељно, већ и неопходно у циљу постизања јасног идентитета. Потребно је и пожељно да адолесцент почне да преиспитује систем веровања и вредности који је усвојио од родитеља и да га подвргне тесту и критици. Оно што се подразумева под адолесцентном кризом, заправо је процес у којем се родитељске вредности и рана поистовећења критички преиспитују, у циљу формирања идентитета који неће бити „преузет“ од родитеља, као што је случај код особа које имају тзв. искључив статус (Марциа, 1966, 1967) и које никада нису ни прошле кроз кризу идентитета, пошто су све вредности без преиспитивања преузеле од родитеља. Да би аутономија уопште била могућа потребан је конфликт. Питање је само, да ли нужно тај конфликт мора да буде толики, да узрокује велики јаз и неслагање између две генерације и да проузрокује трајне и дубоке проблеме у прилагођавању. У истраживању рађеном на популацији београдских адолесцената, у којем је од њих тражено да наведу најзначајније промене у начину на који опажају себе у периоду адолесценције, као и шта је то што је важно, а што се није променило, добијен је податак да је најзначајнија промена доживљај аутономије у односу на родитеље, а да је оно што се није променило а што им је важно, то што и даље имају добар однос са родитељима. О томе колико им је очување доброг односа са родитељима важно говори и податак да би се већина адолесцената пре одрекла аутономије него доброг односа са родитељима (Врањешевић, 2001). Овај налаз је наизглед контрадикторан са податком о значају који постизање аутономије од родитеља има за адолесценте: са једне стране изгледа да је адолесцентима важно то што постају независнији од родитеља, а са друге стране им је исто толико важно то што и даље имају добар однос са њима и њихову подршку током одрастања. Ову амбиваленцију адолесцената према аутономији, родитељи препознају у свакодневном понашању својих адолесцената: у једном тренутку се буне што су родитељи сувише контролишући и што се мешају у све, да би већ у следећем тренутку почли да се жале да су занемарени и остављени.

Родитељи у овом периоду имају улогу некога ко валидира промене које настају и указују адолесценту на могуће правце развоја. Само у атмосфери прихватања од стране родитеља, адолесценти могу да експериментишу са новим улогама и вредностима, да доносе важне одлуке и на тај начин постепено постају аутономни у односу на родитеље. У прилог овом схватању су и резултати неких истраживања, која показују да је очување афективних веза са родитељима у функцији заштите адолесцентовог осећања сигурности и равнотеже (Греенwалд, 1980), као и то да у периоду позне адолесценције, више него у било ком другом периоду, адолесценти опажају везу са родитељима као везу са највише љубави (Пипп, Јеннингс, Схавер, Ламборн & Фисхер, 1985).

ДВЕ ИЗЛОЖБЕ ЂАЧКИХ ЛИКОВНИХ РАДОВА У БИБЛИОТЕЦИ

             Поводом Међународног дана дечије књиге, 2. априла и Светског дана књиге и ауторских права, 23. априла библиотекари Основне школе ,,Душан Јерковић“ у Ужицу свакога пролећа већ неколико година организују две интересантне изложбе.

            Ученици I разреда цртају и сликају школску библиотеку, своје библиотекарке, како задужују књиге и сликовнице, па и како замишљају модернију и опремљенију библиотеку. Ученици IV разреда илуструју књиге, представљају  своје омиљене књижевне ликове и препоручују их за читање млађим другарима. Сви ученици стварају чистим срцем, а најбољи радови су изложени.

Са члановима библиотечке секције школски библиотекари, Мирјана Радовановић Пејовић и Мирјана Максимовић, врше избор најуспелијих ђачких радова и постављају изложбе ,,Школска библиотека очима првака“ и ,,Омиљени књижевни ликови – четвртаци препоручују“, које красе зидове библиотеке и ходнике школе.

Са пуно радости и ентузијазма школски библиотекари свестрано раде са ученицима на развијању љубави према књизи и читању, али увек подржавају и промовишу различите таленте ученика. Током целе школске године кроз разноврсне активности, теже да мотивишу ученике да се труде да креативност изразе и покажу, као и да увек негују лепоту и моћ стварања.

Ово је била прилика да интересантни и оригинални дечији радови привуку још једном пажњу свих у школи, а најмлађе читаоце позову да прочитају нешто ново.

IMG_1575 IMG_1370 IMG_1371 IMG_1372 IMG_1373 IMG_1572 IMG_1573 IMG_1574 IMG_1578 IMG_1559 IMG_1560 IMG_1561 IMG_1563 IMG_1564 IMG_1565 IMG_1566 IMG_1567 IMG_1568  IMG_1576IMG_1577

                                    М. Р. Пејовић

 

 

 

Светски дан породице

Светски дан породице, 15. мај, обележава се широм света од 1993. године, када га је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Светским даном породице са циљем да охрабри земље чланице да препознају потребу за оснаживањем породице као институције.
Генерална скупштина Уједињених нација је 15. мај прогласила Светским даном породице, како би се подигла свест о проблемима и питањима породице и како би помогла да ова питања добију значајније место у активностима држава.
Циљ обележавања Светског дана породице је афирмација породице и породичних вредности, подстицање једнакости између жена и мушкараца у оквиру породице, заштита породице као основне јединице друштва и помоћ како би породице могле да испуне своју одговорност према заједници. Сваке године УН одређују теме које ће обележити овај дан.

Tим поводом, честитамо свим породицама света, нарочито нашим ученицима и њиховим породицама које нас чине поносном школом, и нашим запосленима и њиховим породицама које чине друге породице срећнијим, радозналијим, образованијим и употпуњенијим .

porodica 1

„Борба против дискриминације у образовном систему“

У оквиру пројекта „Борба против дискриминације у образовном систему“, kojи финансира Европска Унија у оквиру програма Support to Civil Society Facility 2013 , Ужичког центра за права детета, у суботу 9. маја 2015. реализовали смо трећу по реду обуку са циљем да обучимо и подржамо наше ученике да делују као промотери толеранције , недискриминације и ненасиља у школи.  Учествовало је 25 ученика седмог и осмог разреда, који су у активно, на занимљив начин  обрађивали теме дечијих права, толеранције, недискиминације, ненасиља. Након завршеног циклуса обука реализоваће се акцијa са циљем промоције толеранције и недискриминације. Фотографије говоре да смо у сјајној атмосфери научили много!

nji 298nji 309

У потрази за процентом остварености Дечјих права у Србији

nji 294 nji 295

nji 296nji 299nji 301nji 302nji 303nji 305nji 300nji 313nji 314nji 312

НЕМА НАСИЉА НА ОСНОВУ РАЗЛИКА

У Основној школи „Душан Јерковић“ Ужице у петак, 8.маја 2015.год. одржана је дебата коју је организовао Ученички парламент, на тему ,,У нашој школи нема насиља на основу разлика”. Две групе су износиле своје аргументе и контрааргументе, чврсто заступајући своје ставове, док је група неутралних пажљиво слушала која група ће бити убедљивија.
Истицало се да насиље не мора бити само физичко, већ је често и психичко, вербално, али и социјално, а помињало се и насиље на основу верске тј.националне опредељености, као и боје коже. Дебатери су се надговарали такође како и преко социјалног статуса – зависно од тога ко нема новца, а ко купује маркирану одећу, може долазити до насиља. Стигли су и да помену и задиркивања, и израза ,,штреберчино, тужибабо”, који такође могу повредити другаре.
Како су обе групе излагача биле одличне, са готово изједначеним бројем гласова, закључили смо да је добро што деца примећују видове међувршњачког насиља, па макар и у назнакама. Видело се и да су спремни да онима који су насилни скрену пажњу, укажу на рђаво понашање и подрже жртве. Појава насиља није само проблем у једној школи или граду, већ је данас глобални проблем. Ипак, како су деца старија и зрелија, схватају приоритете и увиђају предности лепог понашања, чиме је на најбољи могући начин постају добри људи.

Slika0721 Slika0719

Slika0723 Slika0718 Slika0720  Slika0722

М. Јевтић. М. Р. Пејовић

СПОРТСКА НЕДЕЉА

Спортска недеља одржаће се од 11. до 15.5. 2015.

Спортови у којима ће се ученици такмичити су:

5. разред у моторичким вештинама, надметаће се у уторак и четвртак

6. разред у рукомету  7. разред у одбојци  8.разред у кошарци

6.,7.,8. разред ће се надметати у понедељак, среду и петак, по распореду истакнутом на огласној табли испред сале.

Разредне старешине су тренери екипа.