Утицај тв садржаја на понашање детета

Сцене насиља могу негативно да утичу на дечије понашање, баш као и поруке које стижу преко реклама, што често нико не контролише.
Колико времена дневно ваша деца и ви проводите испред ТВ екрана? Према истраживању из 2010. године, малишани у Америци проводе око 4,5 сата дневно уз мале екране. Иако се истраживачи баве испитивањем утицаја гледања телевизије на децу, још од како је ова направа измишљена, и даље не можемо да будемо у потпуности сигурни какве ефекте има на њихово понашање.
На пример, родитељи су одувек били забринути што њихови малишани гледају сцене насиља на телевизији, плашећи се да то може да остави негативне последице на понашање деце. Тако је доктор Фредерик Вертхем, по професији психијатар, постао познат борећи се против исказивања насиља у стриповима. Резултат те борбе било је усвајање “Стриповског кодекса” као врсте реформе целокупне штампарске индустрије. Иронично, покушаји Вертхема да се на исти начин избори и са телевизијским насиљем неславно су се завршили. Чак је и у то време телевизијско насиље било нешто попут Пандорине кутије, коју се нико није усуђивао да отвори.

Да ли гледање сцена насиља на телевизији заиста утиче на дечије понашање?
Да ли сте цули за чувени експеримент са Бобо лутком (лутком на надувавање) из 1961 који је спровео Алберт Бандура? Алберт Бандура је био професор психологије на Станфорду и покренуо је цео експеримент са Бобо лутком како би доказао да људско понашање произлази из друштвене имитације, а не наследних генетских фактора. У поменутом експерименту, учествовала су деца старости од 37 до 69 месеци. Он их је распоредио у три групе у којој је једна била изложена одраслим људима који показују агресивно понашање према Бобо лутки; друга која је била изложена одраслим људима који се мирно играју са Бобо лутком, и трећа која је била контролна група. Резултати тог експеримента су показали да су деца изложена агресивном моделу у већини случајева и сама показала агресивно понашање према лутки, за разлику од дјеце која су била изложена пасивном игрању са лутком.
Од те давне 1961. године, утицај модела понашања на насиље које деца касније исказују била је, и остала, контроверзна тема, како за истраживаче, тако и за родитеље. Назалост, из етичких разлога, који подразумевају да истраживања на деци нису морално прихватљива, и даље се не зна који је прави утицај на исказивање насиља због порука у медијима. Без озбира на то, веза између гледања телевизије и насиља и даље је јака, чак и када се искључе алтернативна објашњења.
Друга студија која је спроведена у циљу тестирања овог проблема је у распону од 17 година пратила групу од 707 деце. Закључци студије су да је гледање телевизије у раном узрасту веома повезано са каснијим агресивним понашањем, чак и када се узму у обзир остали фактори који таквом понашању доприносе, као што су родитељско занемаривање малишана, насиље у комшилуку и приходи у породици.
Проблем је постао још већи имајући у виду да већина родитеља слабо контролише шта њихова деца гледају на телевизији.
Национално истраживање споведено 2010. године, о вези између гледања телевизије и понашања деце, показало је да је 72% малишана изјавило како телевизију могу да гледају колико год желе, док је 52% њих рекло да имају слободу да гледају шта год хоће на телевизији. Иако је 39% деце изјавило да морају да поштују одређена правила у вези са гледањем телевизије, таква правила су се примењивала “с времена на време или ређе од тога”.

Са друге стране, истраживање медија показало је, такође, да гледање телевизије може и позитивно да утиче на децу. Посматрајући људе који се понашају и опходе једни према другима на позитиван начин може да утиче на то како малишани реагују у сличним ситуацијама.
На основу забринутости око снажног утицаја који телевизијски садржаји могу да имају на децу, посебно на оне најмлађе, амерички Конгрес усвојио је Закон о телекомуникацијама 1996. године. Осим што је то била највећа реформа телекомуникационих права у последњих 60 година, овај закон је успоставиоформални систем рангирања за одређени узраст како би омогућио гледаоцима да знају када програм има садржаје који нису прикладни за малу децу.
Каква је ситуација са телевизијским рекламама?

Иако дете, у просеку, одгледа више од 40,000 реклама годишње, истраживање утицаја које телевизијске рекламе имају на малишане до сада је било ограничено. Према Роџеру Дезмонду са Универзитета Хартфорд и Роду Карвету са Морган Стејт Универзитета у мета-анализи објављеној 2007. године, рекламе могу да утичу на децу на три различита начина:
• Рекламе користе снажне мултимедијалне технологије како би одржале пажњу.
• Мала деца немају још увек развијене когнитивне способности да праве разлику између реклама и телевизијског програма.
• Деца често не знају да направе разлику између онога што је стварно и онога што им се каже.
Сваки родитељ који је био у ситуацији да га дете преклиње да му купи најновију играчку врло добро зна колика је заправо моћ реклама.
Међутим нису све рекламе осмишљене са циљем да продају одређени производ.
Поруке јавних сервиса које су усмерене на едукацију јавности или на промену одређеног понашања такође могу да утичу на малишане, мада не нужно на начин на који су намеравали творци реклама. Рекламе које се приказују током спортских догађаја често имају садржаје који су, иако ефектни за одрасле, неприкладни за децу.

Чак и рекламе на дечијим телевизијским каналима као што су Диснеy Цханнел и Цартоон Нетwорк могу повремено да приказују насилне садржаје. У недавној студији, објављеној у журналу „Психологија популарне медијске културе“, Лурдес П. Дејл и њене колеге са Хартфорд Универзитета користили сусистем кодирања који су развили, како би пратили позитивне и негативне садржаје у телевизијским рекламама које се приказују на различитим каналима. Систем рангирања обухватао је следеће категорије:
• Позитивни садржај – позитивни узори, инспиративне изјаве, позитивне интеракције, позитивне поруке целе рекламе, напредак у истраживањима и медицинске/здравствене предности.
• Негативни садржај
• Насилно понашање – физички докази о претходном злостављању, учестала и отворена употреба физичке снаге са намером да насилник повреди/застраши неког другог, самог себе, или неку животињу, или уништавање имовине. Спортови, природне катастрофе или рекламирање војске и војне опреме су искључени из ове категорије.
• Понашање које изазива стрес – природне или вештачки изазване катастрофе, неочекиване или потенцијалне несреће, или графички приказано телесно распадање.
• Сексуално понашање – дискретна голотиња која имплицира сензуалност, додиривање интимних делова тела, и вербална или невербална сексуална комуникација.
• Негативни узори – пушење, алкохолисање малолетника, изговарање псовки.

Студија је базирана на 12.004 реклама, које су приказиване у периоду од 7 сати ујутру до 10 увече (викендом и радним данима) на дванаест канала. Других 2.433 реклама које су приказиване на три дечија канала коришћене су ради поређења. Све рекламе су пажљиво рангирали обучени оцењивачи како би се искључила евентуална пристрасност. Поред рангирања реклама, рангирање програма у току којих су се рекламе приказивале такође је спроведено како би се упоредили позитивни и негативни садржаји.
Можда не изненађује податак да је МТВ емитовао највише реклама (13,2 одсто узорка) док их је ПБС емитовао најмање (6,2%). Генерално, рекламе које су по оцени приказивале позитивни садржај чиниле су 20,2 одсто од укупног броја док је негативни садржај забележен у 13,7 одсто реклама. Рекламе са понашањем које узрокује стрес чиниле су најчешћи тип негативног садржаја (6,0 одсто), док је насилно понашање било следећа најчешћа категорија (5,2 одсто).Већина реклама које су се емитовале на девет општих канала студија оцењене су као неутралне.
Међутим, у поређењу са рекламама на дечијим каналима, истраживачи су открили да у суштини нема разлике за учесталост приказивања негативних садржаја или понашања које узрокује стрес и насиље.Рекламе емитоване на дечијим каналима, такође, су имале значајно више негативних узора, него рекламе на општим каналима. Истраживачи су, осим тога, открили јаку везу између рејтинга телевизијског програма и позитивних садржаја током реклама.

Ипак, супротно очекивањима истраживача, рекламе током спортских догађаја, у већини случајева, нису приказивале насилне или узнемиравајуће призоре. Оне су чешће приказивале негативне узоре.(алкохолисање, гурање других људи, или невезивање појаса у колима).
Генерално, неки канали су имали далеко више прилика да прикажу неприкладне садржаје током реклама, без обзира на доба дана или рејтинг програм. МТВ је био канал са највишим стопама свих типова негативних садржаја, без обзира на то да ли се такав садржај емитовао током програма или реклама. Такође, неприкладан садржај је могао да се прикаже у било које доба дана.
Колики утицај неприкладни садржај у телевизијским рекламама има на децу?

Имајући у виду да су овакве рекламе осмишљене тако да утичу на понашање, било директно или индиректно, изненађујуће делује податак да постоји мало праве контроле над тим шта малишани гледају на рекламама осим рангирања програма за одређени узраст од стране саме телевизијске индустрије.
Тренутни федерални прописи у САД контролишу само количину рекламног времена током дечијих програма. Стварни садржај у рекламама прати једино организација попут Цхилдрен’с Адвертисинг Ревиеw Унит (ЦАРУ) у оквиру Савета бироа за боље пословање, који нема стварну правну власт над оглашивачима. Смернице важе само за рекламирање које је директно усмерено на децу. Међутим, многи оглашивачи су склони да прилагоде своје рекламе на начин који би по њиховом мишљењу могао да привуче гледаоце. Ипак, поруке у њиховим рекламама обично су намењене за одраслу публику, а не за млађу децу, која их можда гледају.
Осим што родитељи треба да обрате пажњу на то шта њихова деца гледају на телевизији, посебно када се ради о каналима који су намењени одраслима, као што је МТВ, Лурдес П. Дејл и њене колеге саветују оглашивачима да покажу већу одговорност приликом одлучивања какве рекламе се пуштају у ударним телевизијским терминима.

Стручњаци за ментално здравље, такође, треба да упозоре родитеље на потенцијалне штетне утицаје, које неприкладни садржаји, било кроз програм или рекламе, могу да имају на млађу децу. Упркос томе што је већина родитеља склона да телевизор користи као замену за дадиљу, гледање телевизије без надзора може да буде још опасније за малу децу него што родитељи могу да замисле.
Да ли контролишете које телевизијске програме ваше дете гледа? Ако је то случај, како то радите? Да ли гледате телевизију са њима или им допуштате да је гледају без вашег надзора? Да ли сте приметили да ТВ програм и рекламе утичу на њихово понашање и шта предузимате по том питању? Како им објашњавате разлику између стварног света и онога што чују на телевизији?

Аутор: Др Ромео Вителли

Twitter: https://twitter.com/rvitelli

Извор: PsychologyToday

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>