Психолошка отпорност на стресне ситуације

Психолошка отпорност на стресне ситуације је веома битна за децу и њеним развојем, они уче методе и начине који су им потребни како би самостално превазишли препреке и пребродили неизбежне тешке тренутке у животу.
Шта се дешава у ситуацији када ствари не крену онако како смо планирали, замислили, очекивали? Свет у коме живимо често нас плаши и природно је да као родитељи желимо да учинимо све што је у нашој моћи како бисмо заштитили своју децу и поштедели их бола и патње. Међутим, питање је да ли наш заштитнички став, у ствари, умањује њихову способност да се изборе са недаћама. Притом, живот нам доноси различите препреке и тешке ситуације које не можемо да предвидимо: смрт, развод, или недавне поплаве, стресове и напетост због испита или пријатеља. Психолошка отпорност на стресне ситуације је веома битна за малишане и њеним развојем, они уче методе и начине који су им потребни како би превазишли препреке и пребродили неизбежне тешке тренутке у животу.

Психолошка отпорност, или резилијентност, позитивна је адаптација или способност да се одржи или поврати ментално здравље када доживљавамо разне животне невоље, трауме, трагедије. Постоји неколико компоненти које могу да вам помогну да развијете ту врсту отпорности, а које се састоје од спољашњих (добри односи са људима из ваше околине, позитивни узори у породици и заједници, и ресурси заједнице) и унутрашњих (самоконтрола, вештине размишљања, самопоуздање, оптимизам и лични допринос)[3]. Докторка Гинзберг је утврдила седам фактора психолошке отпорности, уз констатацију да „отпорност није једноставан, једностран ентитет”.[4]
• Самоефикасност је вештина која вам помаже да знате да можете ефикасно да се носите са новонасталом ситуацијом. Можемо да је подстакнемо тако што помажемо деци да се концентришу на унутрашњу снагу и да их оснажујемо да самостално доносе одлуке. Свака грешка требало би да се повеже са одређеном ситуацијом, како би малишани знали да следећи пут на исти проблем реагују другачије и боље.
• Самопоуздање се односи на то да дете развије веру у сопствене способности, што долази као резултат осећања самоефикасности. Самопоуздање може да се подстакне тако што ћете се усредсредити на оно што је најбоље код вашег малишана и сваки пут га похвалити за нешто што је урадио добро и успешно, а посебно за труд који је у то уложио. Иако се самопоуздање гради на основу успеха у савладавању изазовних задатака, пазите да пред децу не поставите превише изазова са којима неће бити у стању да се изборе.
• Социјално везивање: Изузетно је важно имати подршку чланова породице, пријатеља и заједнице, јер они могу да нам пруже осећај сигурности, повезаности и помогну нам да се изборимо са тешким ситуацијама. Подстакните дете да оствари добар однос са људима из своје околине. Нека му ваш круг пријатеља и вама блиски чланови породице послуже као узор. Будите реални у сагледавању међуљудских односа. Увек може да дође до конфликата. У њиховом решавању важну улогу имају разговор и комуникација. Омогућите малишанима да изразе своје емоције и охрабрите их да то често чине. Радите ствари заједно и делите искуства са својим кругом пријатеља, колегама и блиским члановима породице. Тако ће ваше дете моћи даље да развија осећај сигурности, уз свест да постоји одређен број људи који су увек ту за њега и на које може да се ослони уколико му је потребна помоћ.
• Карактер: Свако дете је личност за себе. Тако се неки малишани лакше изборе са тешким и стресним ситуацијама од осталих вршњака. Наставите да развијате способност код детета да разликује добро од лошег, као и да се према другима односи са поштовањем. Увек охрабрите децу да проблемима приступе уз позитиван начин размишљања и да верују да су способна да их реше. Такође, овакав модел понашања обликујете у великој мери преко сопствених поступака и реакција.
• Лични допринос: Деца најбоље реагују када им поверите да су за нешто одговорна, што им помаже да себе сматрају важним особама у свом окружењу. Како помажете детету да пружи допринос и учини нешто за породицу, пријатеље и заједницу?
• Активно превазилажење: Свако од нас ће се у животу понекад суочити са тешким и проблематичним ситуацијама. Разлика је у томе на који начин ћемо превазилазити препреке које нам се нађу на путу. Важно је да дете научите стратегијама како да превазиђе проблеме, како бисте спречили да негативно понашање пређе у навику. Комуникација у томе има важну улогу. Уколико су деца способна да изразе своје страхове и забринутост, мање је вероватно да ће их манифестовати на деструктиван начин. Смиреност и амбијент за разговор такође не треба занемарити. Научите дете да „изброји у себи до десет” или да „дубоко удахне”. То може да им послужи и касније у животу, да се смире пре него што нешто учине или реагују.
• Унутрашња контрола: Уколико малишани схвате да њихове одлуке и реакције носе са собом одређене последице, моћи ће знатно ефикасније да се опораве после неуспеха. Временом ће разумети да се напоран рад и упорност увек исплате. Такође ће увидети да негативно понашање не доноси ништа добро и да ће, када овладају самоконтролом, имати пред собом много више могућности. Ово је процес који се одвија током детињства и траје читавог живота. Зато би механизме који деци помажу у суочавању са проблемима и њиховом решавању требало узети у обзир као прилику да ученици кроз наставу сазнају нешто више о њима.

Преузето са сајта здравље детета Америчке педијатријске академије, оригиналан чланак можете прочитати овде.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>