Поводом Дана школе поруке су нам послали наши бивши ученици, а данас успешни истакнути појединци: Горан Којадиновић, Срећко Стопић, Виолета Пауновић, Наташа Крсмановић,Владимир Пауновић.

Порука Горана Којадиновића

Порука Срећка Стопића

Порука Виолете Пауновић

*** Драги Ученици, Драги Наставници,

Најискреније честитке поводом дана школе и 65 година постојања. шездесет пет година рада школе је вредан јубилеј. Када неко напуни 65 година, традиционална асоцијација је да је време за пензију. „Душан Јерковић“, напротив, доказују да и после 65.са подмлађеним колективом поседује неуморан жар и ентузијазмом.

Ја сам Виолета Пауновић, поносан ученик Душана Јерковића у периоду 1992-2000. Полазак у школу моје генерације поклопио се са почетком не тако лепих времена за земљу у којој смо одрастали, обеллежених ратовима, економском кризом и санкцијама. Ипак све те не тако лепо спољашње околности, великим делом су остајале ван школских зидова. школски зидови су били наша тврђава, наш штит од ружних вести споља, свет испуњен дечијом радошћу и радозналошћу у којем смо стицали знања и вештине које су нас припремале за будућност, у којем су посвећени учитељи и наставници били наши ауторитети, али и они који су препознавали наш  таленат и интересовања за спорт, за уметност, за науку. Примером су нас учили важним вредностима у модерном друштву: одговорности, посвећености, узајамном поштовању, дајући нам наду и стимулишући нас да увек будемо бољи.

Недавно су ме на једном панелу посвећеном промоцији науке питали зашто сам се ја одлучила за позив у области науке и технологије? У том комплексном одговору како се креирају и настају одређени афинитети, велику улогу игра заправо основна школа Душан Јерковић и неки драги наставници: уцитељ Томислав Аћимовић (који више није са нама), наставници биологије, физике, математике Иван Ристановић, Милена Зизовић, Гора Ковачевић, наставница Брана Арсовић која ме је увела у чаробни свет молекула у ком сам и данас. Брано, ово је прилика да се захвалим на инспирацији и мотивацији. Енергији и посвећености, сате проведене у припремама, путујући на такмичења, ћекајући резултате и на крају анализирајући шта можемо боље.То је био темељ на који су се касније знања и вештине надограђивале у средњој школи, Технолошком факултету у Београду и техничком универзитету у Еиндховену. Данас као научник у Роyал ДСМ у Холандији, и даље видим Хемију као непресушни извор могућности одговарајући на изазов наше и будућих генерација-економски развој без осиромашења природних ресурса.

Хвала и драгој Јелени Благојевицћ која нас је научила основама енглеском језика на ком сам се даље образовала, који данас користим више од матерњег. Мојим другарима из клупе Јелени, Ђурђији, Радомиру, Милици, Владимиру, Марку, Ивану, Бокију, Горану, са којима делим најлепше успомене из тог периода живота и са којима и данас волим да се видим и чујем.

Рад у школи, у образовању је увек био мисионарски и визионарски- очување и преносење знања и вести на данасњице и креирање умова који ће мењати и стварати будућност омогућавајући опстанак људског друштва. Запослени и ученици у овој школи, која се мењала и расла заједно са окружењем и временом, могу с правом да буду поносни на деценије посвећеног рада и да са много самопоуздања праве амбициозне планове за будућност. Желим вам још много добрих ђака, много успеха у даљем раду и великих јубилеја.

Поздрав,

Виолета Пауновић

Порука Наташе Крсмановић

***Поштовани професори и учитељи,драги ученици,желим свима да  честитам 65-и рођендан и пожелим пуно успеха у будућем раду школе и појединачно.

Ја сам Наташа Нешевић бивша ученица ОС Душан Јерковић и бивша репрезентативка Србије у женској одбојци.

У развоју сваке личности најважнији је период проведен у Оснивној школи јер већ у то доба свако може да препозна своју наклоњеност науци, уметности или спорту.У тим годинама спознајете своје таленте,вештину и љубав према нечему чиме бисте у животу желели да се бавите.Ја сам у основној школи а захваљујући спортским секцијама које су тада водиле професорке Ана Пинтерович и Наталија Сретеновић заволела одбојку.Прве одбојкашке кораке сам направила у школској сали за физичко васпитање.Успели смо да преданим радом професорки и ученика направимо екипу која је то време освојила прво место у градском такмичењу.На почетку средње школе сам упловила у професионалне воде и заиграла за први тим прволигаског ОК Јединство из Ужица.Убрзо је уследио позив за репрезентацију па сам са 18 год постала један од најмлађих чланова сениорске репрезентације Србије.Учествовала сам на пуно светских и европских првенстава као и на ОИ 2008 у Пекингу и 2012 у Лондону.Са репрезнтацијом сам освојила мноштво медаља,а са различитим клубовима сам више пута играла финале Лиге шампиона. Овом приликом желим свим ученицима да негују своје таленте,да буду истрајни и да у неком од следећих јубилеја заједно поздравимо будуће ђаке

Пуно вас поздравља бивши ђак Наташа Крсмановић.

Порука Владимира Пауновића

***Са великим осмехом на лицу се сећам тог другог септембарског дана од пре више од двадесет годинаи прозивке мог учитеља Томислава Аћимовића.Тада сам кроз велика дрвена врата закорачио у ОШ „Душан Јерковић“ која је умногоме одредила мој садашњи живот. Све је почело кроз часове мог учитеља који су преносили знање, будили радозналост и жељу за истраживањем, али иутискивалиистинске животне вредности. Моји наставници у вишим разредима, попут разредног старешине Милунке Ђенадић, затим Бране Крунић, Миме Кнежевић, Мирјане Максимовић и многих других,наставили су да траже наше таленте и развијају наша интересовања. Сећам се како сам са друговима одлазио на Забучје да скупљамо биљке за хербаријум, како смо на часовима музичког дискутовали шта је то кич и шунд и како смо осећали понос што наши радови настали на часовима техничког образовања красе зидове наше школе. Онда је дошао и седми разред и часови хемије код моје наставнице Бране Арсовић који су нарочито окупирали моју знатижељу. Била је то једноставна магија, попут експеримената у којима сода бикарбона помешана са бојом за колаче и преливена сирћетом ствара пенушави вулкан који излази из хемијске чаше, која ме је привуклада се окушам на такмичењима из овог предмета. Са великом радошћу сесећам додатне наставе, где сам решавајући колико процената воде садржи плави камен, како развојити угаљ од шећера,и радознало читајући називе хемикалија у собици до нашег кабинета,схватио да су хемија и технологија оно чиме желим да се бавим у животу. Та жеља, даље продубљена кроз Средњу медицинску школу и Технолошко-металуршки факултет у Београду, довела ме је на ЕТХ Цирих, где након успешно одбрањеног доктората, данас изводим нешто комплексије експерименте којима настојим да направим боље процесе за производњу течних горива и хемикалија.

Али моја школа „Душан Јерковић“ дала ми је и много више од тога. У учионици број 13 стекао сам прва пријатељства, која кована кроз бројне доживљаје са школских одмора, екскурзија, и ваншколских авантура настављају да трају до данашњих дана,а једно од њих и у форми кумства. Одласци на многа такмичења суми омогућила да видим нова места, стекнем нове пријатеље, као и даупознаммоју супругу.И колико год година да прође, пролазак поред розе зграде на Тргу Св. Саве буди пријатна и лепа сећања…

Свим ученицима, наставницима, и запосленима у ОШ „Душан Јерковић“ честитам Дан школе. Наставницимажелим да и даље предано преносе знаања и утискујуправе вредности новим генерацијама, а свим ученицима да остваре своје снове и да буду поносни што су део једне школе којајесте, и искрено верујем да ће бити, важан део нашег града и државе.

Владимир Пауновић